Trenutak kada banana postane telefon
Negde oko osamnaeste godine života — meseca, dakle — dešava se prelom koji roditelji često ne primete. Dete prinese kocku uhu i kaže „halo“. To je početak simboličke igre: sposobnosti da jedna stvar predstavlja drugu.
Zvuči kao sitnica, a to je isti mentalni potez na kome počiva jezik. Reč „pas“ nije pas, ona ga predstavlja. Dete koje se igra da je kocka telefon vežba tačno onu operaciju koja mu treba da bi reč povezalo sa značenjem. Zato deca koja se više igraju simboličke igre po pravilu ranije i bogatije govore.
Zašto baš kućica
Kućica je za tu igru zahvalna jer nudi okvir koji dete već poznaje. Svako dete zna šta se u kući radi — spava se, jede, kuca na vrata, gasi svetlo. Taj poznati scenario je odskočna daska: dete ne mora da izmišlja sve, pa mu ostaje kapacitet da izmišlja detalje.
Kod edukativnih kućica tome pomažu i elementi koji se stvarno pomeraju. Vratanca koja se otvaraju, prekidač koji klikne, brava koja se zaključa — svaki od njih pokreće rečenicu. „Zatvaram vrata jer meda spava“ je rečenica koju je izazvala bravica.
Šta se tačno razvija
- Govor. Deca u simboličkoj igri koriste duže rečenice nego u razgovoru sa odraslima, jer pričaju u ulozi.
- Planiranje. „Prvo ćemo da spremimo, pa onda dolaze gosti“ je niz koraka koji dete samo osmišljava.
- Emocije. Kroz igru dete prerađuje ono što ga muči — odlazak u vrtić, novu bebu, doktora.
- Fina motorika. Sitni pokreti kod bravica i rezni pripremaju šaku za olovku.
Kako se pridružiti a ne preuzeti
Ovo je deo gde odrasli najviše greše, sa najboljom namerom. Sedne se pored deteta i počne da se vodi igra: „Hajde sad da meda ide u prodavnicu.“ Dete se povuče, jer je igra prestala da bude njegova.
- Opisujte umesto da predlažete. „Vidim da meda ulazi u kuću“ umesto „hajde da meda uđe“.
- Preuzmite manju ulogu. Neka dete bude domaćin, vi gost koji čeka da mu se kaže gde da sedne.
- Ostavite pauze. Tišina od nekoliko sekundi je poziv detetu da nastavi.
- Ne ispravljajte logiku. Ako meda spava u frižideru, meda spava u frižideru.
Kada šta
Između prve i druge godine igra je uglavnom istraživanje — otvaranje, zatvaranje, prebacivanje. Tu su dobre manje kućice i table za prve senzorne igre.
Od druge do pete godine počinju scenariji, uloge i priče, i tada kućica najviše vredi. Ponuda za taj uzrast je okupljena na jednom mestu.
Posle pete, igra se seli u pravila i takmičenje — tu preuzimaju domine, loto i slagalice. Kućica tada obično postaje deo scenografije, a ne glavni rekvizit, i to je normalno.
Ako se dete ne igra ovako
Neka deca uđu u simboličku igru kasnije, neka je vole manje od konstruisanja i slaganja. To samo po sebi nije razlog za brigu. Ako do treće godine nema nikakve igre pretvaranja i uz to je govor primetno usporen, vredi to pomenuti pedijatru — ne zbog panike, nego zato što se rano najlakše pomogne.